Autogeno zavarivanje može se izvršiti topljenjem ili pritiskom. Glavna karakteristika je da osnovni metal učestvuje u konstituciji zavarenog spoja.
Može se izvoditi sa ili bez dodavanja dodatnog materijala koji je sličan delovima koji se zavaruju.
Za autogeno zavarivanje potrebno je koristiti kompatibilne materijale. Pre svega, komadi koji se spajaju moraju se pažljivo očistiti, uklanjaju se nečistoće i ostaci oksida na površini.
Zatim, bez obzira na tehniku zavarivanja koja se koristi, delovi koji se spajaju moraju se postaviti u krajnji položaj i učvrstiti. Tokom zavarivanja se rastvaraju i osnovni i dopunski metal, ako je prediviđen.
Prostor između ivica se ispunjava rastopljenim metalom. U slučaju autogenog zavarivanja pod pritiskom, tope se samo ivice koje se spajaju.
Autogeno zavarivanje je tradicionalna metoda. Kao gorivi gas koristi se najčešće acetilen acetilen ali i propan, butan, metan … i kiseonik.
Skladište se u bocama i spajaju se tek u gorioniku gde započinje njihovo mešanje i sagorevanje.
Od opreme su potrebni joši regulatori pritiska, sigurnosni ventili,creva.
Prednost autogenog zavarivanja je izuzetna čvrstina spoja, niska cena opreme kao mana se navodi opasnost da prevelike temperature ne dovedu do deformacija materijala koji se spajaju kao i manja brzina zavarivanja.
Gasno zavarivanje se u prošlosti mnogo više koristilo, i pored modernijih tehnika koje se razvijaju vremenom, gasno zavarivanje i dalje ima široku primenu.
